Pod hrastom - Velimir Živojinović Massuka

Došao sam; seo. Znali smo se davno,

nije se ništa začudio hrast.

Okrilje mi je sačuvao tavno,

i ponudio mi tako jednostavno

mir svoga krila i ćutanja slast.

I ćutali smo dugo. On je blago

pogledom nekud lutao kroz dan:

žalio nebo pobledelo nago,

tešio cveće precvetalo drago,

skupljao granjem umor sveta rân.

Onda je rekô – (utehe je bilo

bezmerno dobre u karanju tom) –

- Nijedno srce i nijedno krilo

nije ti meko i udobno bilo

kô mahovina u podnožju mom.

- Jednu sam dušu tražio u svetu,

rekoh, da vidik svoj podelim sa njom.

- A iskidao sopstvenu u letu,

i našô opet na ishodu metu:

ćutanje svoje na podnožju mom.

- Da, da... – Ne zbori! Slušaj kako ključa

rađanje misli, poniranja hod

kroz žile moje; kako se klobuča,

navire, buja, dok se zaobruča

sokova čežnja u radosni plod.

Ovako sâm, u čvrste zemlje kori

uduben, vidim svih tokova put;

sve što se rađa, raste, diše, bori,

sve to kroz moje lišće zažubori,

po duša svaka dotakne mi prut.

  

Ne traži jednu! Dah, ona proleti,

nit konac misli zavezaće nju.

Sviju se, sviju dotakni i seti,

u svaku od njih svoje grane spleti,

da s tvojim cvećem cvetaju i mru.