Došao sam; seo.
Znali smo se davno,
nije se ništa
začudio hrast.
Okrilje mi je
sačuvao tavno,
i ponudio mi tako
jednostavno
mir svoga krila i
ćutanja slast.
I ćutali smo
dugo. On je blago
pogledom nekud
lutao kroz dan:
žalio nebo
pobledelo nago,
tešio cveće
precvetalo drago,
skupljao granjem
umor sveta rân.
Onda je rekô – (utehe je bilo
bezmerno dobre u
karanju tom) –
- Nijedno srce i
nijedno krilo
nije ti meko i
udobno bilo
kô mahovina u podnožju mom.
- Jednu sam dušu
tražio u svetu,
rekoh, da vidik
svoj podelim sa njom.
- A iskidao
sopstvenu u letu,
i našô opet na ishodu metu:
ćutanje svoje na
podnožju mom.
- Da, da... – Ne
zbori! Slušaj kako ključa
rađanje misli,
poniranja hod
kroz žile moje;
kako se klobuča,
navire, buja, dok
se zaobruča
sokova čežnja u
radosni plod.
Ovako sâm, u čvrste zemlje kori
uduben, vidim
svih tokova put;
sve što se rađa,
raste, diše, bori,
sve to kroz moje
lišće zažubori,
po duša svaka
dotakne mi prut.
Ne traži jednu!
Dah, ona proleti,
nit konac misli
zavezaće nju.
Sviju se, sviju
dotakni i seti,
u svaku od njih
svoje grane spleti,
da s tvojim
cvećem cvetaju i mru.
No comments:
Post a Comment