Perunov odlazak - Miodrag Pavlović

Proletos su svi opazili
da u polju slabi ljubičasta boja
i biljne sablje postaju meke:
vrhovni bog nam ustupa svoje oblasti
i manje se čuju njegove reči
osim iz veprova kad rokće
i kod vukova pre no što sazru.

Među nama je lenjost od bezvlašća
i mnogo golih u vrbaku
greznu u vodi koja ne daje čistotu.
Neko je na nebu zaveru kovo
i kidao perunike sa livade
kao što smrt otima vojnike.
Jedno popodne videsmo svog boga
kako silazi da se kupa s nama,
mi izlazimo iz vode na sprude
da se ne češemo o njega
koji je nekad bio strašan
sad trom pruža nam ruke
i pita glasom smernim
da li će zemlja dobro da rodi.
Valovi se mute, on se klati,
lice mu posivi kao bolnom psetu,
u ruci nema više znaka,
onda ga gurne niz vodu nečija noga.

Oblačimo se, idemo,
munja se kezi nebom ko zdravi zubi,
ka Crnom moru pluta jedno posečeno deblo
i jedno mamutsko stegno
pokazuje svoje stidne dlake.

Što smo mu tako dugo bili verni?