Potucalo - Risto Ratković

Na svetu čuda nema,
Jer sve je čudo pod kapom nebeskom.
Što se zovem Tucalo Potucalo čudo nije.
Dugo sam, još dečkom, na cesti kamen tuco,
Godinama se i godinama po svetu potuco.
Dalje mi se ne priča.
Hajdemo u onu šumu tamnu.
Kako je ozbiljna ova šuma!
Sednimo na ovo zeleno busenje,
Na mahovini finoj oči da odmorimo,
Oči naše umorne.
Sednimo.
Kako je hladno i zeleno ovde!
Takve su bile i oči u majke moje,
Zelene i hladne.

U crne dubine zemlje spuštao se hrabro
Oči naprezao, te oči moje umorne.
Ruke istezao,
A uveče onda,
Kad sam iz zemlje peo se u zvezde,
Ja nalazih noć na istom mestu
Na kom je i sinoć bila.
Umorna, gruba.
Hvala neka je onom spadalu krezubom,
Poljak li beše ili Šveđanin,
Narečja njegovog ne sećam se.
Govorio je često, mnogo i brzo.
To zlato, reče, kopamo radi minđuše jedne,
Minđuše neke plitke žene,
Toliko plitke da nemaš ni zagaziti u šta.
Davno je to bilo, i ja sam stalno mislio.
Od minđuše su narasla velika brda zlata.
Sećam se.
Onda je planuo rat veliki i strašni.
Bilo je divota pogledati
Kako su ljudi hrabri.
Što je to bilo smešno, žalosno, očajno!
Imao je čovek vremena sto puta da poludi.
Sećam se.
I puklo mi je pred očima
nešto ogromno i svetlo.
Pobegao sam, a za mnom kotrljala se Zemlja,
U blatu, u krvi, u ludilu,
Kotrlja se, a ja lutam,
Po ovoj đumi zverovitoj,
Punoj gvozdenog hlada.
A tamo negde Sunce,
Sve crvenije i crvenije.
Ali šta, šta je to sa mnom?
Koliko da čekam još ovde?
Hoću li iz ove šume ikada izići?