Kao oko mrtvaca
jednog
sjaje oko našeg
vrta bednog,
fenjeri.
Da l’ noć na tebe
svile prospe?
Jesi li se digla
med gospe?
Gde si sad Ti?
Voliš li još noću
ulice,
kad bludnice i
fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre
parove vuku,
u kolima, ko u
mrtvačkom sanduku,
što škripi.
Da nisi sad negde
nasmejana,
bogata i rasejana
gde smeh vri?
O nemoj da si
topla, cvetna,
O ne budi, ne
budi sretna,
bar Ti mi, Ti.
O ne voli, ne
voli ništa,
ni knjige ni
pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad
iznenada,
u dobrom društvu,
još i sada,
na čijoj strani
si?
O, da l’ se sećaš
kako smo išli,
sve ulice noću
obišli
po kiši?
Sećaš li se,
noćne su nam tice
i lopovi, i
bludnice,
bili nevini?
Stid nas beše
domova cvetnih,
zarekli smo se
ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem
grižu miša,
a pada hladna,
sitna kiša.
Gde si sad Ti?
No comments:
Post a Comment