Sad smo
bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako
su tihi, snežni
vrhovi Urala.
Rastuži li nas
kakav bledi lik,
što ga izgubismo
jedno veče,
znamo da, negde,
neki potok,
mesto njega,
rumeno teče.
Po jedna ljubav,
jutro, u tuđini,
dušu nam uvija,
sve tešnje,
beskrajnim mirom
plavih mora,
iz kojih crvene
zrna korala,
kao, iz zavičaja,
trešnje.
Probudimo se noću
i smešimo, drago,
na Mesec sa
zapetim lukom.
I milujemo daleka
brda
i ledene gore, blago, rukom.
No comments:
Post a Comment