Ozarena melanholija - Todor Manojlović

Obnovljeno sunce

(Da, plavokosi iranski Bog

Pobedio je, zaklao je

Gorostasnog bika

Čijom se krvlju napajaju

Verni pas, premudra zmija,

Pa i gnusna skorpija,

Te je zemlja odahnula -)

Obnovljeno sunce

Rasvetlilo je, mađijski,

Azurno kube

I tame tonu kao zavese

Niz padine horizonta.

  

Ipak, još neki suri

Neotklonjivi venci

Oblačića kudravih

Neće sa vidika

I remete mračnim mrljama

Čudesni alemski geometrizam

Velikog razračenja

I bacaju sumnjive senke

Na glatku ploču moga krasnopisa.

Pepeljaste, čađave

Girlande melanholije

Mute moje sunce

Moje lepo apolonsko sunce

Čije tajanstvene znake

Imam da beležim

Čistom i strogom rukom;

I moje gleto zastaje, u sumnji,

Na snežnom mermeru

Koji ne sme da orosi

Izdajnička suza –

I ja urezujem,

Samo vrlo tiho,

I vrlo oprezno,

Sveta zavetna slova

Što moraju da senu, čista, jasna,

Uprkos oblačnim ćudima

I pomračenjima

Zemaljske atmosfere.