Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu - Stanislav Vinaver

Svi švalovi koji henišu po riji
Opominju kriom livre Hidrokastra
Po mondu na teri surse su pilastra
Muvmani aržila sutruse po fiji.

Vjejari lividni vibruju u pliji
Balene gloare senkom zlate pjastra
Zalud pepli Rima senakluju častra
Od Huan-di-Pompec do zdenca u Hiji.

Solitidni otok absansa trempline
Saziva u kikot pusijere sanga
Hodočašćem krina poniruć u pline

I Hajoni oma i parfumi Šmena
Dok bogataš ne da pena kotidjena
Buši proletera - i pescima Ganga.

               sar-TIN - Avgustin UJEVIĆ

U moj bih Skadar - Nada Šerban

U moj bih Skadar vreme da uzidam.
Da razgraditeljica sumnja pobegne u planinu
da je snegovi zatrpaju
da je vukovi rastrgnu
da joj se u rukama vatra ugasi.
U moj bih Skadar vreme da uzidam.

Potucalo - Risto Ratković

Na svetu čuda nema,
Jer sve je čudo pod kapom nebeskom.
Što se zovem Tucalo Potucalo čudo nije.
Dugo sam, još dečkom, na cesti kamen tuco,
Godinama se i godinama po svetu potuco.
Dalje mi se ne priča.
Hajdemo u onu šumu tamnu.
Kako je ozbiljna ova šuma!
Sednimo na ovo zeleno busenje,
Na mahovini finoj oči da odmorimo,
Oči naše umorne.
Sednimo.
Kako je hladno i zeleno ovde!
Takve su bile i oči u majke moje,
Zelene i hladne.

U crne dubine zemlje spuštao se hrabro
Oči naprezao, te oči moje umorne.
Ruke istezao,
A uveče onda,
Kad sam iz zemlje peo se u zvezde,
Ja nalazih noć na istom mestu
Na kom je i sinoć bila.
Umorna, gruba.
Hvala neka je onom spadalu krezubom,
Poljak li beše ili Šveđanin,
Narečja njegovog ne sećam se.
Govorio je često, mnogo i brzo.
To zlato, reče, kopamo radi minđuše jedne,
Minđuše neke plitke žene,
Toliko plitke da nemaš ni zagaziti u šta.
Davno je to bilo, i ja sam stalno mislio.
Od minđuše su narasla velika brda zlata.
Sećam se.
Onda je planuo rat veliki i strašni.
Bilo je divota pogledati
Kako su ljudi hrabri.
Što je to bilo smešno, žalosno, očajno!
Imao je čovek vremena sto puta da poludi.
Sećam se.
I puklo mi je pred očima
nešto ogromno i svetlo.
Pobegao sam, a za mnom kotrljala se Zemlja,
U blatu, u krvi, u ludilu,
Kotrlja se, a ja lutam,
Po ovoj đumi zverovitoj,
Punoj gvozdenog hlada.
A tamo negde Sunce,
Sve crvenije i crvenije.
Ali šta, šta je to sa mnom?
Koliko da čekam još ovde?
Hoću li iz ove šume ikada izići?

Bar - Risto Ratković

Neprospavana noći, umorno moje jutro, hajdemo u Bar. Eno ga, na obali morskoj. Kadifene zavese još nisu razmaknute.

Za tezgom Abisinska drema, umorna.
Tri lepotice sa Malte sede polugole, umorne.
Kairka jedna kunja, umorna.
Crnkinja se jedva smeši, umorno.
Miris je umoran.
Miriše na dim duvanski, na puder i ženski znoj.
Miriše na prohujalu noć.
U blizini huči grad, ili je to more.
Ne znam, od umora.
Od konjaka se zaiskri duša, pa se ugasi.
Sukne smeh razbludom, pa se ugasi.
Već je dan, a laku noć!
Zbogom, devojke, sanjajte zavičaj.
Ja svoj već vidim. Eno ga, po moru teče Lim.

Plodovi zvezda - Mirko Vraneš

Ja volim pesak toplih noći
i bezimena svratišta zalutalih
gde za smenu predah nađu.

Ja volim malu stanicu peščanu
gde se biseri života glase
i skrivene zavese osvete gase.

Ja volim pesak toplih noći
gde se napuštaju uspomene bola
i bezglasne reči drhtaj jeca.

Pođimo na pesak toplih noći
plodovi zvezda gde zriju
i zemlja će se radovati svojoj trudnoći.

Perunov odlazak - Miodrag Pavlović

Proletos su svi opazili
da u polju slabi ljubičasta boja
i biljne sablje postaju meke:
vrhovni bog nam ustupa svoje oblasti
i manje se čuju njegove reči
osim iz veprova kad rokće
i kod vukova pre no što sazru.

Među nama je lenjost od bezvlašća
i mnogo golih u vrbaku
greznu u vodi koja ne daje čistotu.
Neko je na nebu zaveru kovo
i kidao perunike sa livade
kao što smrt otima vojnike.
Jedno popodne videsmo svog boga
kako silazi da se kupa s nama,
mi izlazimo iz vode na sprude
da se ne češemo o njega
koji je nekad bio strašan
sad trom pruža nam ruke
i pita glasom smernim
da li će zemlja dobro da rodi.
Valovi se mute, on se klati,
lice mu posivi kao bolnom psetu,
u ruci nema više znaka,
onda ga gurne niz vodu nečija noga.

Oblačimo se, idemo,
munja se kezi nebom ko zdravi zubi,
ka Crnom moru pluta jedno posečeno deblo
i jedno mamutsko stegno
pokazuje svoje stidne dlake.

Što smo mu tako dugo bili verni?

Bogumilska pesma - Miodrag Pavlović

Traže moju glavu.

Sve što na glavu liči
bacaju po livadama na hrpe
i noću gaze konjima.
Zemlji otvaraju okna
te vade srebrnu rudu
što glavi proročkoj slična je,
pa je obese o hrastovo granje.
I oblake kad ljudski pokažu lik
čakljama svlače i kopljima bodu.

Traže moju glavu
a nisu ni čuli moju reč.
Kao guja bez otrova u glavi
po gudurama ležim
nemoćan da svoju kožu promenim.
O kneževi pijani
što me sa bedema vrebate
zar mislite: neće moj govor
dalje od lokve moje krvi?
Zemlji sam blizak,
ona bolje pamti reči no krv;
u nedra ću joj kazati, zagrljen sa zovama,
sve što o ljubavi znam.
Mali je vaš mač
da čitavoj zemlji glavu poseče.

Epitaf slovenskog prapesnika - Miodrag Pavlović

Zbog starih naših pesama
u novoj me ovoj veri
otpadnikom i vragom nazvaše.
Stare su napeve kao burjan trgali
ne bi li crkva tvrđe im stajala,
i mrzeli su na mene!

U bedi minuh,
po mraku sahranjen,
ko čarobnjaka me snevaju,
ne ustah ja iz groba!

Ni sada ne ustajem kad me bude -
strašni sud li je, šta li je -
kroz progrizene uši mi viču:
Ustani nekrste i telo svoje pokupi!
A gde da ga nađem, pitam ja,
zar je lako setiti se telesne građe
u buci koja ruši lagume lobanje.
Otklonite svoje trube anđeli,
mamuzama ne gazite po humci mojoj
vojnici nebeski!

Ja ostajem gde sam
u zemlji jezika mog,
neću da mi se na vašim saborima sudi,
ni da me pod otvorena nebesa bacite
na hladno rešeto večnosti.

Drugi nek' idu bogu na istinu,
meni je moja rupčaga dobra,
zemlja je ko runo
i kosti u potaji pevanjem se plode.

Bečići - Miodrag Pavlović

Na vedroj obali talas po talas dobija oči
i gleda kroz prozor sunca ruševine što nestaju bez traga;
danas više nema zida dok hodim da me sretne.
Žal se odmotava, pesak po kostima kruži, trava
sad gori pred ulazima neba; boje su ostale istovetne
na posudi vidika koja pliva posle davljenja noći.
Među tvrdim slikama sad znam dokle mi dopire snaga
i gde su planine, gde topli ponori, gde cvet koji progledava.

Nestalo je i drevno kube, - još pučina liči na knjigu
i dnom su ljudi legli u odorama zlatnim; čelom
okrenuti ka meni, šareni šljunak po njima se kotrlja
i pretvara ih u žbun, u pticu il' neprotumačenu sliku
po kojoj se gazi do kolena. Voda me sastavlja s telom
i talas mi raste ko potomstvo, do pasa. Ne vidi nas niko
inače bi se reklo da smo goli, odvde je tuđe oko mrlja;
horda pokojnika talase gleda pomoću dubokog glasa.

Ja ćutim da se sačuva lepota. Bik me sa oblaka gleda
i zove u kolo, uz ruke mi se penju usne
te drage i neznane zveri koja govori rogom.

I vraćam se duž ogromne džigerice mora koja raspreda
istu klopku mirisa zanosnih i oštrih; u vodi je sve dobro,
klečim da postanem šljunak najpre svojom nogom.
Krišom se vraća zid i hram se u vazduhu gusne,
već ležim na dnu; ruke su moje postale strme hridi.

Pod hrastom - Velimir Živojinović Massuka

Došao sam; seo. Znali smo se davno,

nije se ništa začudio hrast.

Okrilje mi je sačuvao tavno,

i ponudio mi tako jednostavno

mir svoga krila i ćutanja slast.

I ćutali smo dugo. On je blago

pogledom nekud lutao kroz dan:

žalio nebo pobledelo nago,

tešio cveće precvetalo drago,

skupljao granjem umor sveta rân.

Onda je rekô – (utehe je bilo

bezmerno dobre u karanju tom) –

- Nijedno srce i nijedno krilo

nije ti meko i udobno bilo

kô mahovina u podnožju mom.

- Jednu sam dušu tražio u svetu,

rekoh, da vidik svoj podelim sa njom.

- A iskidao sopstvenu u letu,

i našô opet na ishodu metu:

ćutanje svoje na podnožju mom.

- Da, da... – Ne zbori! Slušaj kako ključa

rađanje misli, poniranja hod

kroz žile moje; kako se klobuča,

navire, buja, dok se zaobruča

sokova čežnja u radosni plod.

Ovako sâm, u čvrste zemlje kori

uduben, vidim svih tokova put;

sve što se rađa, raste, diše, bori,

sve to kroz moje lišće zažubori,

po duša svaka dotakne mi prut.

  

Ne traži jednu! Dah, ona proleti,

nit konac misli zavezaće nju.

Sviju se, sviju dotakni i seti,

u svaku od njih svoje grane spleti,

da s tvojim cvećem cvetaju i mru.

Trilogija III - Velimir Živojinović Massuka

I bude dobro da se gleda

kroz srce tužno u dan kišan,

što nabujalom jadu ne dâ

da bukne, nit da bude stišan.

I bude dobro da se ćuti

kraj stuba kog sred polja vlažna,

gde kaljavi se, pusti puti

kô prijateljstva dvòjê lažna.

I bude dobro da se smeje

put neba što se smrklo tako...

Kad znaš već: svuda tamno sve je,

onda se dalje pođe lako.

Ozarena melanholija - Todor Manojlović

Obnovljeno sunce

(Da, plavokosi iranski Bog

Pobedio je, zaklao je

Gorostasnog bika

Čijom se krvlju napajaju

Verni pas, premudra zmija,

Pa i gnusna skorpija,

Te je zemlja odahnula -)

Obnovljeno sunce

Rasvetlilo je, mađijski,

Azurno kube

I tame tonu kao zavese

Niz padine horizonta.

  

Ipak, još neki suri

Neotklonjivi venci

Oblačića kudravih

Neće sa vidika

I remete mračnim mrljama

Čudesni alemski geometrizam

Velikog razračenja

I bacaju sumnjive senke

Na glatku ploču moga krasnopisa.

Pepeljaste, čađave

Girlande melanholije

Mute moje sunce

Moje lepo apolonsko sunce

Čije tajanstvene znake

Imam da beležim

Čistom i strogom rukom;

I moje gleto zastaje, u sumnji,

Na snežnom mermeru

Koji ne sme da orosi

Izdajnička suza –

I ja urezujem,

Samo vrlo tiho,

I vrlo oprezno,

Sveta zavetna slova

Što moraju da senu, čista, jasna,

Uprkos oblačnim ćudima

I pomračenjima

Zemaljske atmosfere.

Nadgrobni stihovi - Milovan Vidaković

Požih ljeta mnoga       

V sjem ujedineniji

Upražljajas vsegda

Vo svjatom pisaniji,

Vsuje um moj vozvodih

Postignuti tajnu,

Rasuždaja o mnogih

Bogom sokrovenu.

Sto tridesjat ljeta

Aki neka zavesa

Pokrivaše vsegda

Duha mojeg očesa!

Mnogokrat plakah sja

Slezi prolivaja,

Bogu Tvorcu molih sja

Ruki prostiraja:

Vinovniče sozdanij’!

Osvetli mi duh moj

Pri poslednjem izdihaniji,

Da uzrju put svoj

Kamo az pojdu

Iz sego tela:

Obrjesti li budu

Dobri pokoj za djela.

Dolgi moj život

Aki son utreni,

Ili skori svjet

Preko neba molni

Projde, iščeznu,

K grobu približih sja

I sije v minutu

Se biti mnit mi sja –

O, sujeto sujetstv

Vsja zemnaja blaga!

Vsjaka sladost bogatstv

I slava vsjaka!

Az starec smireni

Teofan sije,

Rab božij grešni

Vo kratcje žitije

Moje zdje pišu

Na mramornem kameni,

Odavaja Bogu dušu,

Telo že zemlji. –

Prostite mja vsi,

O čelovjeci!

Prostite mja, ljubezni

Vsi moji potomci!

Se dveri vječnosti

Otverstija vižu,

Se liki angelsti

Pojuščija slušu! –

O smertni, peki sja

Duši pokoj sniskati,

Ot proroka kloni sja,

Dobrodjetelj ljubi;

Dobrodjetelj nas pratit

Preko groba mračna,

I vo mjesto uvodit

Gdje sut blagozračna.

Kol sladosna pišča

Jeja tiha nadežda,

Blagorastvorjajušča

Gorkost smerti vsegda. –

Tjelo moje s červmi

Istljeti budet,

Duša že s angeli

Vo vjeki poživjet.

Moj grob - Ivan Goran Kovačić

U planini mrkoj nek mi bude hum,

Nad njim urlik vuka, crnih grana šum,

Ljeti vječan vihor, zimi visok snijeg,

Mûku moje rake nedostupan bijeg.

Visoko nek stoji, ko oblak i tron,

Da ne dopre do njeg hiskog tornja zvon,

Da ne dopre do njeg pokajnički glas,

Strah obraćenika, molitve za spas.

Neka šikne travom, uz trnovit grm,

Besput da je do njeg, neprobojan, strm.

Nitko da ne dođe, do prijatelj drag, -

I kad se vrati, nek poravna trag.

Natura Morte - Danilo Kiš

Za Milana M.

A l’horizon jedna ptica

a u tanjuru hladna pizza.

Sunce zalazi, sjedim u shadow,

takvoj se sreći nisam nado;

takvoj se nisam nadao sreći

(evo stiže i batak pileći).

Uskoro ću, Herren und Damen,

prileći

zauvijek

pod ciklame(n).

Amen.

                         Jean Slamni

Leda i labud - Danilo Kiš

Bledi li libido Ledinog labuda?

(O beli labudi Ledinog libida!)

Bledi li Leda od leda od labuda?

Bludi li beli labud? ili bi da

Bude Ledina lédina, Ledina luda?

Ili bi do Lede pa se libi da

Budi Ledu zaspalu? Ludu Ledu da

budi sa lila livade. Ili bi da

Budi ledina bedra? Ili bi do

Ludila da ljubi labud beli?

A Ledino bilo, a Ledin Libido

Bude labudi, labudi ludi. Deli

Li Leda led svojih bedara? Il glib bi do

Nedara da gazi? Il su poludeli?

Sjutra - Danilo Kiš

Svake večeri, umoran od neostvarenih želja, ali uvijek s

drhtajem nade u srcu, prošapćem jednu riječ:

Sjutra!

Sjutra će mi neko reći: sine;

sjutra će mi neko reći: dragi;

sjutra će mi neko reći:... volim;

sjutra ću sve patnje u jedan grob sahraniti, u jedan grob

bez krsta, bez znaka, da ni spomena na njih ne ostane;

sjutra...

I tako 365 dana u godini –

Sjutra!... Sjutra!

Priviđenja - Miloš Crnjanski

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,

što se sad, nestajući, rasipa u prazninu,

osvetlivši mi put i bezdan u isti mah?

Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,

na koje sam, kroz blagost i žalost i tišinu,

stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih i mladih srna,

ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?

A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,

što visi, o drhćućem, žarkom koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap

svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka,

A, čini mi se, jedna jedina takva blista kap,

nad peskom pustinja i tla, nad zemljom, daleka.

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,

što se sad, nestajući, rasipa u prazninu,

osvetlivši mi put i bezdan u isti mah?

Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,

na koje sam, kroz blagost i žalost i tišinu,

stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti prah?

Život - Miloš Crnjanski

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,

nad vodama dubokim nekim,

kao Mesec beo,

sa lukom tankim i mekim,

jedan most.

I, vidiš, to uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da tog dana,

zemlja oko mene zamiriše preorana,

ili da oblaci prolete,

malo niže,

pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime,

iz vrta jednog zavejanog

istrči neko ozeblo, tuđe, dete

i zagrli me.

Mizera - Miloš Crnjanski

Kao oko mrtvaca jednog

sjaje oko našeg vrta bednog,

fenjeri.

Da l’ noć na tebe svile prospe?

Jesi li se digla med gospe?

Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,

kad bludnice i fenjeri stoje

pokisli?

A rage mokre parove vuku,

u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,

što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,

bogata i rasejana

gde smeh vri?

O nemoj da si topla, cvetna,

O ne budi, ne budi sretna,

bar Ti mi, Ti.

O ne voli, ne voli ništa,

ni knjige ni pozorišta,

ko učeni.

Kažeš li nekad iznenada,

u dobrom društvu, još i sada,

na čijoj strani si?

O, da l’ se sećaš kako smo išli,

sve ulice noću obišli

po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice

i lopovi, i bludnice,

bili nevini?

Stid nas beše domova cvetnih,

zarekli smo se ostat nesretni,

bar ja i Ti.

U srcu čujem grižu miša,

a pada hladna, sitna kiša.

Gde si sad Ti?

Sumatra - Miloš Crnjanski

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.

Pomislimo: kako su tihi, snežni

vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,

što ga izgubismo jedno veče,

znamo da, negde, neki potok,

mesto njega, rumeno teče.

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,

dušu nam uvija, sve tešnje,

beskrajnim mirom plavih mora,

iz kojih crvene zrna korala,

kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,

na Mesec sa zapetim lukom.

I milujemo daleka brda

i ledene gore, blago, rukom.

Možda spava - Vladislav Petković Dis

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,

Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao;

Da je čujem uzalud sam danas kušao;

Kao da je pesma bila sreća moja sva.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć;

I da zemlji treba sunca, jutra i zore;

Da u danu gube zvezde bele odore;

Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.

U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,

I u njemu oči neke,  nebo nečije,

Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,

Staru pesmu, stare svezde, neki stari dan.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

Kao da je san mi ceo bio od pene,

Il’ te oči da su moja duša van mene,

Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Ja sad slutim za te oči, da su baš one

Što me čudno po životu vode i gone;

U snu dođu, da me vide šta li radim sam...

Ali slutim, a slutiti još jedino znam:

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad

I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;

Njene oči, njeno lice, njeno proleće

U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,

I njen pogled što me gleda kao iz cveća,

Što me gleda, što mi kaže da me oseća,

Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;

Ne znam zašto nju i san i java pokriva;

Mozda spava, i grob tužno neguje joj stas.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,

I s njom spava, neviđena, njena lepota;

Možda živi i doći će posle ovog sna.

Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Nirvana - Vladislav Petković Dis

Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,

Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,

Sva usahla, bez vala i pene,

Mrtav vetar duvao je s gora,

Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća

Mrtvih duša, i san mrtve ruže,

Noćas bila sva mrtva proleća,

I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,

Mrtva ljubav iz sviju vremena,

Zaljubljeni, smrću zagrljeni,

Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,

Svoju senku sve što imađaše,

Sve što više javiti se nikad,

Nikad neće – k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,

Mrtvo vreme s istorijom dana,

Tu su bili poginuli zraci:

Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada

Pogled koji nema ljudsko oko:

Bez oblika, bez sreće, bez jada,

Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, ko kam da je neki,

Padao je na mene i snove,

Na budućnost, na prostor daleki,

Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,

Kao boji prolaznosti stvari.

Hana - Oskar Davičo

1.

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,

zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,

kćer tužnoga trgovca, Evreja udovca

kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa

i sad sam slep za vas, zrikavi šatrovci.

Ljubav je tako sama i tako puna sveta.

Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje,

od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,

konopcem vodopada pužu se s njom jegulje

i cvrkuću zlikovci kao vrapci i osnovci.

O šta sve nisam snio i šta sve nisam bio

sa ćoravim Ćorom u društvu Bogoslovca.

I ono što nisam pio, što nisam sam razbio,

plaćao sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim, i kad volim, volim od neba do ruke

s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce

i nadima strojeve, oživljuje sanduke

i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce

i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,

kad sam sunce i kosti, grobara i rovca

poslo u krčmu da piju devojačko vino.

2.

Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga

između presečene narandže i sapuna,

zavoleh je što je najlepša, zavolo sam je stoga

što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje,

sa prstima kao sveće što u čiraku gore...

ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,

taj dimnjak nosa, ta prsa, bibavo more.

Ti ne znaš njene usne što se svlače, zube što škripe,

sneg što vrije,

tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana,

Njen smeh me sveg iscepa i smehom sve zašije

taj radosni bunar, ta životinja Hana,

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče

i ljulja poljupcima bez severa i smera,

zagrljaji njeni u mene toče i izruče

sve što divljak ruča i matroz večera.

Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši

i gleda iz peći,

te kapke što se dižu: spore zavese; oko što sine:

beli badem oljušten,

njene zube krilate, zube od malih reči

i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

3.

Ja nisam od ića od kolenovića

što bez straha ležu, ustaju veseli.

Ja sam od onih crnih nikovića

što su krv pljuvali i mnogo voleli.

Mnogo su voleli moji žedni starci,

i sa dna lomača i s vrha vešala.

I kad bi im usne razneli udarci

njihova su usta udar opraštala.

Svoga su se smeha, ljubavi libili,

bežeći od sunca, noći i sela.

I pred svakom senkom u zemlju se krili

i imali mala i zgrčena tela,

pa su svaku nadu tužno promašili

i sve što su hteli voda je odnela.

Ima dolu edna krv - Aco Šopov

Ima dolu teška edna krv

od drevnosta činiš ostanata.

Ne se ni nasira vo vrelite maglini na ovoj vrv.

Leži prokolnata kako luzna vrz ranata.

Ima dolu edna teška krv. Ima krv edna.

Ima edna krv gusta kao crna smola.

Krv nenasitna i iskonski žedna.Ima edna stara krv, crna i gola.

Leži ona i rie kako krt.

Odi od prag do prag, rie niz svesta.

Nepogrešno i neizbežno kako smrt

gi ispolnuva site praznini i mesta.

Ima dolu teška edna krv,

edna krv što sekogaš veli:

sledi me pokorno, sledi me prv,

nikogaš od mene ne se deli.

  

Ima dolu edna strašna krv,

Postrašna i od zakanata.

Ima dolu edna takva teška krv

od drevnosta činiš ostanata.

~ Prevod na sprskohrvatski:

Postoji dole jedna krv

Postoji teška jedna krv dole

koja kao da je ostala iz davnih dana.

Čak se i ne nazire kroz vrele magle koje opkoljavaju ovu golet.

Leži ona prokleta kao ožiljci iznad rana.

Postoji dole jedna teška krv. Postoji krv jedna.

Postoji jedna krv gusta kao crna smola.

Krv nenasita i iskonski žedna.

Postoji jedna stara krv, crna i gola.

Leži ona i kao krtica kopa.

Rije kros svest, od praga do praga mine.

Nepogrešivo i neizbežno kao smrt, kao njena stopa

ispunjava sva mesta, sve praznine.

Teška jedna krv dole postoji,

jedna krv koja uvek kaže jezikom svoga sjaja:

sledi me pokorno, sledi me u koračanjima svojim,

nikada se od mene ne odvajaj.

Postoji dole jedna strašna krv,

strašnija čak i od pretnje koja se kroz noć grana.

Postoji dole jedna takva teška krv

koja kao da je ostala iz davnih dana.

Pustolovina belutka - Vasko Popa

Dosadio mu je krug

Savršeni krug oko njega

Zastao je

Težak mu je teret

Sopstveni teret u njemu

Ispustio ga

Tvrd mu je kamen

Kamen od koga je sazdan

Napustio ga

Tesno mu je u sebi

U rođenom telu

Izišao je

Sakrio se od sebe

Sakrio u svoju senku